Priče ljudi koji su odabrali selo: Ranije ustajemo, više radimo, više se družimo i kvalitetnije živimo

Kao glavne probleme života na selu istakao je borbu za novac, ali i borbu sa malograđanštinom, sa kojom se, ko ima snage za to, bori, a ko nema, prepusti se. Na pitanje da li su realni prikazi života na selu kao bezbrižnog života, bez stresa, Stevan nam je rekao da u jednoj mjeri sigurno jesu.

“Sigurno je da zdravije okruženje i priroda utiču na bolje raspoloženje. Ali, kod nas mladi zamišljaju život na selu u holivudskom stilu – sjediš na tremu drvene kuće, oko tebe priroda, uživaš. To jeste na momente tako, to jeste često, ali nije konstanta. Problem je što mnogi mladi imaju zamisao da idu na selo, ne zato što vole živjeti na selu, nego zato što u gradovima gube opcije”, rekao je Stevan, koji bi sa sela otišao pod uslovom da u zemlji vlada nekadašnji ekonomski koncept, kao u Jugoslaviji, kada je došlo do masovnog odliva življa sa sela u gradove i fabrike, pri čemu je garantovan posao sa stabilnim primanjima i riješeno stambeno pitanje.

Danas, kaže, grad slabo nudi ono što bi trebalo odlikovati urbanu sredinu. Nudi zagađenje, ne nudi mogućnosti. Ne nudi posao.

Na kraju razgovora, pitali smo našeg sagovornika da može da bira, da li bi opet odabrao život na selu. Rekao nam je da je njegova definitivna odluka, selo. “Ne pada mi na pamet da živim u nekoj postzemljotresnoj udžerici u Budžaku. Ili da čekam drndavi tramvaj na Čengić Vili, u paničnom strahu hoću li se stići istuširati pošto se voda isključuje, voda koju plaćam. Samo u slučaju visoke karijerne ponude, preselio bih se u naš bh. grad. I značajan dio tih sada zamišljenih prihoda bih uložio u dva smjera: ili bih dostupno vrijeme provodio na selu, ili bih putovao. Nema smisla da se gušim u smogu, nije vrijedno”, zaključio je na kraju razgovora za Buku Stevan Stančić.

Mlade na selo  tjera nezaposlenost (nastavak na sledecoj strani )