Kolumna zbog koje ćete dobro razmisliti: Otpisati bivšeg ili ipak ne?

Zadimljeni noćni klub u tri ujutru. Posle godinu dana natezanja sa frajerom koji mi se sviđa oko prvog poljupca, a sa kojim se noćima i danima igram mačke i miša, odlučim naglo da prekinem igru pa ga važno pitam: „Imaš možda gumicu?“ Nemu se oči rašire kao: „Konačno je shvatila, ajmo da se konačno bacimo na posao“, ali kako i sam nije siguran, samo me u čudu upita: „Misliš kondom?“ „Ne, nego gumicu za brisanje“, odgovaram važno. Znam, usred ovog razgovora shvatam da sam zeznula smer i da ovaj razgovor neće biti efektan i moćan kao što sam se nadala. Ali ako dobro vidim, ova blesava rečenica ipak deluje jer me moja nesuđena ljubav i dalje gleda, i to razrogačenim očima sa upitnikom u zenicama, kako bi čula nastavak ove apsurdne drame, a on glasi: „E, pa uzmi sad tu gumicu iz pernice i obriši sve ono što je bilo između nas.“

Tako lako, mislim danas dok gledam novi spot Robina Šulca i Džejmsa Blanta o tipu iz budućnosti koji dođe u centar za brisanje sećanja, stavi kapu sa elektrodama na glavu, seda na električnu stolicu i potpiše ugovor na kojem piše „Delete Simona“, istrpi bolni tretman i na kraju seanse prođe pored svoje bivše ljubavi kao pored turskog groblja. Nije da upoređujem te dve metode – jednu futurističku, drugu toliko naivnu i retro, ali da… Čak i sada, posle toliko godina kasnije, kada nam u mozgu ostaju sačuvana samo najlepša sećanja na sve naše komplikovane, uvrnute i bolne prve ljubavi, moj neuspeo pokušaj brisanja ljubavnih osećanja i dalje ostaje nešto najgluplje što sam ikada izvela. Kao da je to moguće – nešto na silu obrisati? Uostalom, nisam li tim činom samo još više potcrtala sve te osećaje i događaje između mene i nadobudnog pesnika i tako ih zauvek urezala u sećanje?

Pamćenje policajca, zafrkavaju me drugari koji se često ne sećaju ni poslednjeg poljupca, a kamoli prvog, a ja im ponekad zavidim. Ali kako onda objasniti to da sam nedavno na ulici srela još jednu davnu ljubav, velikog ljubitelja umetnosti, koji mi je s onim dobro poznatim nostalgičnim sjajem u očima i u godinama kada se svode računi priznao da namerava da objavi sva ljubavna pisma koja je u životu dobijao od žena koje su ga volele. A bilo ih je, i neće to biti tanka knjižica.

„Zanimljivo“, kažem tek tako da pokažem da prema njemu gajim samo pozitivne emocije, ali kada mi spomene da je planirao da uvrsti i moje, citiram „divno pismo napisano u prošlom veku zelenom hemijskom olovkom“, i ja sam, eto, odjednom pozelenela. O, bože! Priznajem, malo su mi se kolena odsekla, ali ne zato što će moj bivši objaviti moja stara ljubavna pisma, nego zato što nemam pojma šta sam mu sve napisala. Da bude jasno, ne sećam se čak ni da sam pisala to pismo. I to ni manje ni više nego zelenom olovkom kao Neruda. Ali poznajući sebe, tada, a bogami i sada, mogu misliti koji su to bili slapovi emocija, kiča i patetike.

NASTAVAK NA STRANI BR. 2