Da li nam danas zaista treba Romeo ili nam je ipak bolje bez romantike
7 децембра, 2017Da li smo tokom istorije možda previše pridavale važnost ljubavi pa danas patimo od preterane romantike i radije živimo solo nego da pristajemo na niže kriterijume i kompromise? I možemo li se (ako je uopšte to potrebno) izlečiti, pita se ALEKSANDRA ORLIĆ.
Pre nekoliko godina izlazila sam s jednim dečkom koji je završio psihologiju i smatrao da je super ideja za prvi dejt odlazak na premijeru zatvorenog tipa novog filma Zrinka Ogreste „Projekcije“, posle koje će uslediti rasprava uvaženih psihijatara. Predlog je bio malo uvrnut pa mi se odmah svideo, kao što su mi se sviđali i svi oni koji u sebi nose zrno ludila. Naglasak na zrno. Ali čim se film završio i počela rasprava o tome ko je ovde zapravo lud, koliko je film fikcija ili nadograđivanje fikcije i – citiram smelo pitanje iz publike u čijeg sam vlasnika takođe svojevremeno bila zaljubljena – treba li uopšte čačkati po sopstvenoj podsvesti ako nemamo hrabrosti da se suočimo s demonima, tigrovima, čudovištima koji će kad-tad izroniti. Moram priznati da se i naše zrno ludosti malo zakotrljalo i do ponoći pretvorilo u veću grudvu.
Jer čim smo izašli iz sale i zaputili se prema obližnjem kafiću, budući psiholog, koji za sebe ponosno tvrdi da nikada do 35. nije izgubio glavu u ljubavi, pitao me kako su mi se svidele njegove kolege. Bilo mi je glupo da priznam kako nisam baš impresionirana kada su mehaničari duše progovorili jer, ruku na srce, način na koji su komentarisali film uneo je dosta nesigurnosti u moju iluziju da je izlečenje bilo koga tako lako, a kamoli preko noći, a onda sam se dosetila onog saveta „Ako ti se nešto ne sviđa, fokusiraj se na detalj koji ti je super“ pa sam važno rekla: „Ne znam baš, ali da mi jednoga dana zatreba hitna pomoć, ono zbog ljubavnih problema, mislim da bih otišla kod onog doktora Romea.“ Ne izmišljam, tip se zaista tako predstavio, osim, naravno, ako ne pati od Napoleonovog poremećaja.
„Pa ti nisi normalna“, povikao je moj nesuđeni. „Gde ćeš ljubavne probleme da lečiš kod doktora koji se zove Romeo? To već dovoljno govori o tebi da imaš dijagnozu.“ „Kako misliš dijagnozu? Šta sad nije s tim u redu?“, pitala sam. „Mislim na to da imaš nerealna očekivanja od ljubavi, ružičaste naočare, da nisi spremna na kompromise, da si površna i misliš da je život ljubavni roman sa srećnim krajem…“ „Da, ali taj doktor mi se zaista svideo i pametno je govorio“, pravdala sam se, ali uzalud. Rasprava se na kraju završila s povišenim tonovima tako da su oni pacijenti, tj. psihijatri iz filma u odnosu na nas delovali skroz uravnoteženo. Treba li spominjati da je posle toga i naš odnos zauvek ostao na površini i da se više nikada nismo sreli oči u oči. Iako to ne znači da se te njegove primedbe o tako suludo visokim kriterijumima i očekivanjima često nisam setila.
Možda moja bivša simpatija ima pravo kada tvrdi da su tako visoka očekivanja kakva predstavljaju Romeo i Julija preterana, ali zar to nije poenta svih ljubavnih romana, filmova i pesama i puno godina posle Šekspira i trubadura, a kojima su nas kljukali celog života? A zna se, producenti i pisci nude publici ono što ona traži, zar ne? Tako je Milan Kundera prvi utvrdio da su upravo ti trubaduri naneli ljubavi više štete nego svi loši pesnici. Jer otkad su naši daleki romantični preci otkrili da ljubav nije roba, da se pre braka moraju konsultovati mama i tata u koga bi bilo najpametnije uložiti radi što veće dobiti, trebalo je tu ljubav malo napumpati jer kako ćeš, do đavola, znati po kojim kriterijumima da biraš budućeg partnera. Nećeš valjda da uhvatiš prvoga koji ti prođe ispred nosa.
